Aktuelne teme Globalne teme Lokalne teme

Neprijatno nam je

Dok sam čitala komentare na svedočenja žena o nasilju koje su doživele u ginekološkim ambulantama i porođajnim salama, reakcije većine muškaraca, koji su bili sa jedne strane zgroženi što se o nečemu tako “intimnom” uopšte govori (kao da je zdravlje intima) ili sa druge, iskazivali otvoren seksizam i mizoginiju stavovima da žene ni ne znaju da su primile anesteziju i da drame, nisu me previše iznenadili. Još jedna stvar koja me nije iznenadila su bili osuđujući komentari nekih žena.

Ne mislim da feminizam ostavlja prostora da ja, ili bilo koja žena, sa neke emancipovane visine osuđuje druge žene. Čak naprotiv, ne vidim razliku između tog patronističkog feminističkog stava i onog otvorenog antifeminističkog sadržanog u rečenici “nisam kao druge žene”. Međutim, ovde vidim prostor da još jednom pokrenemo bolnu temu, temu internalizovane mizoginije koja se krije u svakoj od nas.

Da na mizoginiju nismo imune i da svaka od nas pokušava da preživi u patrijarhatu, čak i kada nas sa liberalno feminističke n-to talalsne first world strane ubeđuju da je patrijarhat prevaziđen, manje više sve znamo. Međutim, osim ovog deklarativnog momenta, malo koja se od nas zaista i zapitala koji su to mehanizmi koji nas drže u patrijarhalnom statusu quo.

Svakako najpoznatije promišljanje na ovu temu je dala Simone de Beauvoir kada je govorila o tome da se ženom ne rađa, već se ženom postaje. Nažalost, ovaj citat se veoma često koristi bez razmišljanja, a ponekad i bez čitanja Drugog pola. Biti žena nije Sveti gral. Biti žena je bolno i nasilno. Bivanje ženom nas po pravilu čini izolovanim od drugih žena, te se mi, kao Druge, ne možemo ujediniti i podeliti svoja iskustva. Rasute smo među muškarcima. Ta rasutost je nešto što se preživljava, a u tom preživljavanju, kako bismo postajale žene iz dana u dan, mi smo naučene da nam bude neprijatno.

Neprijatnost je sjajan mehanizam za sprečavanje onoga što se u društvenim naukama naziva agency, onoga što podrazumeva sposobnost i kapacitet da se slobodno dela, bez spoljašnjih, ali i unutrašnjih izvora pritisaka. Ako želite da izbegnete bilo kakva pitanja, samo učinite da se ljudi oko vas osećaju neprijatno. I patrijarhat, shvaćen kao sistem opresije bazirane na polu, upravo ovako i deluje.

Ja se iskreno ne mogu setiti kada mi je prvi put bilo neprijatno, ali se isto tako ne mogu ni setiti svog života pre neprijatnosti. Neprijatnost ima razne oblike, ponekad je čist fizički bol, ponekad sakaćenje naših tela, ponekad sramota ili poniženje, a neretko je strah.

Neprijatno nam je kada nosimo steznike i pushup grudnjake, ali je svakako neprijatnije da svoje telo izložimo (pr)ocenjivačkim pogledima bez ovakvih intervencija.

Neprijatno nam je kada ceo dan provedemo na štiklama jer je previše prilika u kojima se štikle podrazumevaju, a kršenje ovakvih normi bi svakako izazvalo još veću neprijatnost.

Neprijatno nam je kada smo na dijeti pa u krevet ležemo krčećih creva ili kada osetimo miris svoje spaljene kose jer muškarci više vole plavuše ili dok čupamo dlake sa 90% površine svoga tela. Ipak, biti debela ili stara ili zapuštena je još neprijatnije.

Neprijatno nam je i kada slušamo zvižduke kada prolazimo pored gradilišta, neprijatno nam je i kada odbijamo vulgarna nabacivanja po klubovima i žurkama, ali ako ih ne bi bilo, zar to ne bi značilo da nismo postale zaista Žene? Možda bi nam bilo i neprijatnije.

Neprijatno nam je i što smo manje plaćene od muških kolega, što nam upadaju u reč ili dobijaju bolje poslove čak i kada su manje za njih kvalifikovani od nas. Međutim, verovatno bi nam bilo neprijatnije ako progovorimo, pa budemo viđene kao hladnokrvne agresivne kučke.

Neprijatno nam je i kada nas mrtve umorne posle posla sačeka hrpa prljavog rublja i neskuvana večera i gladna porodica, ali je još veća neprijatnost u očima drugih omanuti kao supruga i majka. Podjednako nam je neprijatno i kada su kućni poslovi i briga oko dece i starijih članova domaćinstva naš 24/7 posao, te čujemo da ništa ne radimo jer smo domaćice. Međutim, još je neprijatnije biti nezahvalna zvocava oštrokonđa.

Veoma često nam je neprijatno i tokom seksa, bez obzira da li je razlog te neprijatnosti to što nam seks ne donosi užitak ili nas ponižava i povređuje što je zadnjih godina trend kada je reč o pornografiji. Ali bilo bi nam još neprijatnije da smo frigidne kučke, pa glumimo orgazme i pristajemo na nešto što nas boli, ponekad samo psihički, ali često je bol i fizička.

Neprijatno nam je i kada smo silovane, jer nam se ne veruje, govore nam da smo same izazivale, a neretko i da lažemo.

Neprijatno nam je i kada je naš partner nasilan prema nama, ali neretko ćutimo jer nemamo podrušku okoline da progovorimo – šta će biti ako pukne bruka?

Verovatno bi nam bilo i neprijatno kada smo ubijene od strane svojih partnera, ali smo tada već mrtve pa to više nije ni važno.

I u kontekstu svega ovoga, zar nije logično da iako nam je neprijatno na ginekološkim i porođajnim stolovima, mi o tome ćutimo, pogotovo kad nam kažu “šta se dereš, nije te bolelo kad si se jebala”.

Kako bismo se nosile sa tom neprijatnošću, mi o njoj ćutimo, pravimo se da ne postoji. Ta ženska neprijatnost je najpoznatija i najčuvanija javna tajna ženske egzistencije. U njenoj su srži strah, sramota, bol i trauma. Naučene smo da između dve neprijatnosti uvek biramo onu manju, čak i kada je pogubnija po nas, sve dok čuva sistem takav kakav jeste, sve dok se u njega uklapamo jer se moramo uklopiti. A rasute među muškarcima, teško se možemo udružiti i sistem promeniti. Kako bismo preživele, mi poričemo druge ženske glasove kako bismo ućutkale sopstveni. Za ženu je vazda bilo opasno da javno govori, glave su padale.

Ipak, neke od nas su se ohrabrile, ni meni samoj nije jasno odakle je došla ta nadljudska hrabrost i snaga da o tome progovore jer reakcije nije bilo teško predviteti, a njihovi iskazi, iskazi o sakaćenju tela sa sadističkim komponentama, dočekani su od strane onih muškaraca koji su ništa više od pukih nasilnika, napadima i uvredama. Kada jedna žena ustane, sistem je lako može proglasiti ludom i, da živimo pre par stotina godina, i bukvalno je spaliti na lomači, ali kada progovori na stotine žena, sistem postaje nemoćan da se sa svima njima obračuna. #MeToo kampanja je na globalnoj razini pokrenula talas koji je već sad postao more i okean ženskih glasova, hrabrih i neustrašivih. Prekinimo šutnju je to more prelilo i na Balkan.

U istorijskom smo trenutku kada je naopasnije ćutati. Dok ćutimo, o nasilju koje svakodnevno preživljavamo, na ulicama, u kancelarijama, u spavaćim sobama ili u ginekološkim salama, se neće govoriti. A ako se ne govori, ono van našeg bola i traume ne postoji. Kada progovorimo, nas pet, deset, na stotine i hiljade, mi se povezujemo, nismo više rasute, naš bol nas spaja. A kad smo zajedno, možemo se boriti da one koje budu dolazile posle nas više ne budu u situaciji da im bude neprijatno.

Posuđeno sa: Libela.org/Foto: Alex Bertulis Fernande